The Dark Knight Rises: Remek-delo iz svih uglova

 
 
Šta je rekao, kakvu je poruku poslao? Kristofer Nolan, taj još uvek mlad, ali čudovišno kvalitetan i domišljat reditelj, ovoga puta nadmašio je sâm sebe. Sećate se onih ogromnih očekivanja koja smo imali za film i uzrujanost zbog činjenice da se sve držalo u tajnosti? Film je, nekim gotovo čudom, još bolji od onoga čemu se nadate, jedno kompletno, potentno, zastrašujuće dobro aranžirano ostvarenje koje podstiče na razmišljanje, a pritom mu ne manjka uzbuđenja, niti „blokbaster“ potencijala.
 
Mada ću dati sve od sebe da, za razliku od mnogobrojnih kolega iz inostranstva, u tekst ne stavim ništa što bi bilo makar i indirektan „spojler“, za one koje mrzi da čitaju, „summa summarum“ je: Najveći deo 164 minuta dugog filma proleti u tri treptaja, ambicija, što instrumentalna, što narativna, preogromna je, ali Nolan nekim čudom uspeva da sve spoji i veže tačno kako treba; Bejl nije onoliko glavni koliko bi neki voleli, ali svejedno vraški dobro odrađuje posao, En Hetavej impresionira kao seksi i opasna Selina Kajl (bez degradirajućeg nadimka „žena-mačka“), Džozef Gordon-Levit je gotovo neprepoznatljiv i iznenađujuće bitan faktor kao policajac Blejk, Geri Oldmen i Morgan Frimen su stari lisci sa najboljim i najozbiljnijim pričama na kraju, dok Tom Hardi više može da uradi samo svojim očima nego većina holivudskih pulena čitavim telom; Majkl Kejn će vas rasplakati, nenadani obrti će vas zapanjiti, a neizvesnost će vas doslovno (nas u bioskopu jeste) naterati da cupkate na ivici sedišta tokom razrešenja.

Dakle – „Uspon mračnog viteza“ je maherski izrežirano, narativno kvalitetno i duboko zadovoljavajuće iskustvo koje legendu o Betmenu i tom nesumnjivo odvratnom dobu u kojem živimo završava na spektakularan način. Nolan je uspeo u svojoj sumanuto ambicioznoj nameri da u isto vreme napravi i „superheroj film“, akciju i kompleksnu dramu u kojoj ničega ne manjka. A sada da krenemo.
 
Pisati ovaj tekst, a ne odati ništa (mada, kako rekoh, mnogi su se već nepotrebno „izlanuli“) bilo bi gotovo nemoguće, te je pošteno odmah reći da, dok svi ne pogledaju film, nećemo moći da se bavimo raznim izuzetno bitnim i odveć aktuelnim društveno-političkim temama koje dotiče. Takođe nećemo moći ni da se bavimo mnogobrojnim zapletima i nepredvidivim obrtima koji vas čekaju, ali i pored toga ima još mnogo šta da se kaže.
 
Već u prvom delu Nolanove trilogije bilo nam je jasno da filmovi koje će on snimiti o Betmenu neće biti klasični blokbasteri, niti bilo šta čemu će se deca veseliti. Pretalentovani Anglo-Amerikanac, inače poznat po tome što i piše scenarije filmova koje pravi, oduvek se trudio da dramu i ljudske, kao i međuljudske konflikte, predstavi kao srž svakog filma; sa šansom da režira „Betmena“ došla je i mogućnost da neke od univerzalnih tema i problema obradi na jednom daleko višem, društvenom, političkom, čak istorijskom nivou. Pošto je znao kako se to radi, prvo je regrutovao najbolje glumce planete za svoj herkulovski poduhvat – Bejl, Oldmen, Kejn i Frimen blistaju u svakom kadru – a potom je i odlučio da svoje viđenje patnje i pronalaženje izlaza iz iste poveže sa kolektivnom svešću planete i situacijama u kojima se mnogi od nas nalaze svaki dan. U Nolanovim filmovima nema heroja, nema čak ni mnogo anti-heroja. Zapravo, tokom čitave trilogije smo, uz izuzetke, gledali (relativno) obične ljude koji su sticajem okolnosti podstaknuti da čine neobične stvari (dobre ili loše).

Nakon velikog uspeha prvog dela, koji nas upoznaje s jednim posrnulim društvom i njegovim ekscentričnim spasiteljem, dobili smo grandioznog „Mračnog viteza“, film toliko obožavan da je notorna Akademija bila primorana da, godinu dana nakon što nije ušao među nominovane za najbolji film, proširi spisak nominovanih na deset (da se slična „krađa“ ne ponovi).
 
U njemu smo dobili viziju moderne korupcije u svim porama sistema, ali i jednog unikatnog, harizmatičnog negativca, a to je Džoker Hita Ledžera, koji je i dominirao filmom. Namerno ili ne, „Mračni vitez“ je zbog Ledžera delovao kao kabare; kvalitetan film s mnogo poruka, ali podređen njegovom umeću i psihozi, koji su bili prijemčivi, ali ne i dovoljno realni. Ništa to nije bilo loše, naprotiv, s tim što tu kreću i razlike ovog i najnovijeg ostvarenja: „Mračni vitez“ je bio studija karaktera i morala pojedinaca koji su brinuli o sebi i svojim ciljevima... „Uspon mračnog viteza“ je komplet ratni film (da), fokusiran na kolektivni moral i najosnovnije društvene norme (ili odsustvo istih), ali i moral i karakter čak devet likova, samo u sklopu zajedničkih, „viših“ ciljeva. Isto tako, u „Početku“ smo gledali priču o ljudima koje je trebalo spasiti od zlih individua; u ovom delu gledamo ljude koje treba spasiti isključivo od sebe samih i tako je Nolan i uspeo u najvećem, doskora se mislilo nemogućem poduhvatu – da „odvoji“ ovaj film od prethodnika i napravi nešto novo, nešto toliko drugačije u odnosu na prva dva dela, da uopšte nema smisla upoređivati. Ako bismo otišli korak dalje, čak bi se moglo reći da filmovi nisu iz istog žanra.

Priča počinje osam godina nakon završetka „Mračnog viteza“ i odmah zatičemo jednu samo naizgled dobru, a zapravo tragičnu sliku Gotama. Betmen, za kojeg ljudi ne znaju da je Brus Vejn, okrivljen je za smrt među narodom neukaljanog idealiste i velikog borca protiv korupcije Harvija Denta. Masa ne zna da se Dent pre smrti pretvorio u agresivnog osvetnika „Two Face“, a poručnik Gordon se ne usuđuje da otkrije istinu kako ne bi ugrozio sveži i uvek labilni mir u gradu. Vejn se zbog smrti svoje voljene Rejčel i povodljivosti tog naroda koji je štitio povukao u izolaciju i u stilu Hauarda Hjuza se krije u istočnom krilu svoje vile, dok njegov verni batler Alfred očajava jer gleda kako se život njegovog štićenika raspada. Iako Gotamom nominalno vlada red, a silni kriminalci su u zatvoru, mladi policajac i zadrti idealista Blejk sumnja da će stanje ostati tako na duže staze i u pravu je, pošto već u uvertiri zatičemo vođu grupe terorista (ako je to prava reč, a možda i nije) Bejna, koji se sprema na improvizovanu revoluciju i masovni pokolj onih koje smatra neprijateljima.
 
Vejn se, doduše, ne „vraća u život“ zbog njega, već zbog mlade kradljivice nakita Seline Kajl, koja obija njegov lični sef i izaziva neku vrstu divljenja kod našeg omiljenog anti-heroja. Na neki bizaran način, ona mu vraća želju za životom, a tek onda stvari kreću da se komplikuju... i nastavljaju s komplikacijama još dva i po sata.

Kako zastrašujuće mišićavi i agresivni Bejn skuplja vojsku plaćenika i volontera koji ga slepo prate, usput shvatamo da on nije još jedan sociopata koji se igra životima nevinih (ili jeste?), već čovek kojeg, kao i one koje smatramo herojima, vode duboko usađeni ideali i želja za jednim drugačijim svetom. I dok policajci slepo povlače liniju između dobra i zla gledajući samo protivzakonite radnje, Bejn nam u sistem unosi nešto neočekivano – ideju o komunizmu i borbe siromaha, gladnih i potlačenih, protiv advokata, buržuja, ljudi sa berze i ostalih bogatuna koji se baškare dok deca umiru od gladi.
Tu je i suština Nolanovog nemilosrdnog poigravanja našom percepcijom „dobra“ ovoga puta. Režiser nemilice atakuje na živote svih nas običnih ljudi, onih ljudi koje je recesija ostavila bez posla i domova, onih ljudi koji bi se lako, uz ozbiljnog „vođu“, mogli naći u situaciji da i sami krenu da ruše i tuku po ulicama (demonstracije u Londonu, recimo). Bejn je možda po nekima drugorazredni negativac, ali je Nolan napravio najbolju moguću odluku kad je namerio da se u ovom filmu što dalje udalji od Džokera i legende Hita Ledžera. Umesto vickastog i perfidnog, fizički inferiornog kriminalca koji voli da se igra, dobijamo mišićavu životinju, momka odraslog u, kako sâm kaže, paklu, a koji je odlučio da narodu podari istinsku slobodu i svima onima za koje misli da su ih pokrali presudi onako kako oni sude nama – po sopstvenom nahođenju i uz šou.

Iako je Bejnu tokom čitavog filma lice pokriveno maskom koja služi da ublaži neki neidentifikovani bol koji oseća otkako su ga tukli u zatvoru, genije kakav je Tom Hardi više uspeva da izrazi očima i telesnim stavom nego što mnogi holivudski puleni uspeju čitavim licem. On je fizički superioran u odnosu na Betmena i nepokolebljiv u svojoj ideji da „otvori oči“ svima i ukaže na fundamentalne probleme u kojima se nalazimo, a koji imaju veze sa neravnomernom raspodelom dobara i novca. I mada je teško barem ne razumeti Bejnovu ideologiju, ono što čitavu zavrzlamu čini još kompleksnijom je taj otuđeni i razočarani Brus Vejn, čovek koji zbog silnih povreda hoda sa štakom i na neki način odbija da pomogne čitavom gradu zbog toga što je lično ozlojeđen. Na ovo mu tokom jedne besne posete ukazuje Blejk, ali i Miranda Tejt (uvek dobra Marion Kotijar), milijarderka koja se bori da svetu podari ekološke izume, i koja je rezignirana zbog činjenice da je Vejn dovoljno sebičan da zbog sopstvene patnje ne učini ništa za druge. No, ipak su Alfred i Lucijus Foks, njegovi najbliži, ti koji najviše kude njegove stavove, a kako i ne bi, kada je svet pred raspadom? Dodajte u tu jednačinu i Selinu Kajl koja krade da bi preživela, ali nema problem s nasiljem i osvetom i Džima Gordona, koji se izjeda jer živi u laži, i dobićete duboko potresnu, ali i realističnu smešu ljudi od kojih niko nije nevin ili bez neke krivice.
Naime, dobićete ljude slične nama, ljude sa teškim životima i mimoilaznim mišljenjima, ljude koji se suštinski razlikuju samo po tome na koji način se bore, ne za sebe, nego za ono u šta veruju (a to važi za sve). Niko od njih, čak ni Bejn, nije apsolutno loš i apsolutno dobar, jer takve ličnosti ne postoje i njihov svet nije realan. Ovaj svet Gotama pred kolapsom, sa druge strane, umnogome podseća na naš, jer animozitet između bogatih i profitera i siromašnih svakim danom raste i preti da eskalira u borbu. Štaviše, nije uopšte teško zamislite mnoge od, što ličnih, što kolektivnih situacija u filmu, i upravo zbog toga je i toliko strašan i mračan.

Nolan takođe na najuverljiviji način koristi scenario da nas potrese i natera da se poistovetimo i saosećamo s likovima koje znamo odranije, ali i sa pridošlicama, koje se kroz razne obrte i dosta „flešbekova“ takođe odlično uklapaju. Režija je tek posebna priča, pošto je Nolan stari neprijatelj 3D tehnologije, a pritom je hteo i da film bude što realniji, tako da su specijalni efekti ograničeni na minimum. Naravno, taj minimum je u blokbasteru od skoro tri sata daleko više nego što bi nekome odgovaralo, ali sama činjenica da je za neke od scena tuča angažovao 1.500 statista pošto „nijednu osobu nije hteo da digitalno ubacuje u scenu“ valjda vam dovoljno govori. Muzika Hansa Cimera takođe odgovara neverovatno mračnoj i mučnoj atmosferi tokom čitavog filma, a direktor fotografije Voli Fister samo se nadovezao na Nolanovu ideju da film bude dovoljno spor i realan da više podseća na klasičnu dramu nego na akciju.
 
Odati bilo šta više od ovog osnovnog bila bi samo medveđa usluga svima koji žele da uživaju u ovom istinskom spektaklu. A to „Uspon mračnog viteza“ svakako jeste, i to mnogo više nego što smo mislili. Uz standardno vrhunsku glumu i režiju, dobićete i mnogo materijala za razmišljanje, neka očigledna, ali retko postavljana pitanja na koja sami treba da damo odgovor. Ipak, najbitnije od svega, dobićete grandiozan i adekvatan završetak sage o jednom od najpopularnijih anti-heroja svih vremena.